Srpski književni glasnik

СРБИЈА (О НАЗИВУ СРПСКЕ ДРЖАВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ)

Г. Стојан Новаковић у својој најновијој књизи: Устанак на Дахије 1804 (Београд 1904), пише на стр. 200: „Што се тиче употребе имена Србије, о томе је добро писао В. Карић у његовој „Србији“ (Београд 1847) стр. 475 и д. Именом су се тим обично служили иностранци да обележе не целокупну отаџбину народа српског (којој би јединој то име по правди могло припадати) него оно што су кад Срби држали под својом влашћу. С тога је то име, према судбини државе српске, припадало најразличнијем саставу области и веома различитим границама, данас једним а сутра другим. Срби се сами Тим латинским именом своје земље у старо време нису никад служили, пменујући своју државу разним начинима. У Даничићеву „Рјечнику из књижевних старина српских“ име се Србија и не налази у реду речи извађених из старих српских споменика.“

Истина је да су Срби у Средњем Веку своје државе „именовали разним називима“ (већином по земљи или скупу земаља: хумска земља, српске земље и т. д., или по области: Босна, Зета и т. д.), али је нетачно тврђење Новаковићево, да се „Срби тим латинским именом своје земље у старо доба нису никада служили“. У Даничићеву Рјечнтку заиста нема речи Србија, јер ње нема ни у једном од оних споменика, који су билп објављени, кад је Даничић радио и издао свој Рјечник (1863—4 год.). Али у домаћим изворима, који су доцније објављени, има, колико ја знам, три места, где је стара Рашка Српска Држава названа Србијом.

У једном од најстаријих рукописа, у коме је житије Св. Саве од Доментијана (ер. Годишњица 7, 1885, 104—5;