Srpski književni glasnik

ГоспоЂа Бовари. 577

незграпна. рука, са претима црвеним и љигавим као пуж, додирује ове листове у којима је некад њено срце куцало.

Они напослетку одоше. Фелесита уђе. Ема је беше послала да мотри на Боварија и да га задржи; и оне на брзу руку сакрише под кровом чувара пописатих ствари, који се закле да се неће појављивати.

Шарл јој се то вече учинио забринут. Ема га је са страхом погледала, јер јој се чинило да у борама његовога лица види оптужбе. датим, кад јој је поглед пао на камин украшен хинеским заклонима од ватре, на тешке завесе, на наслоњаче, укратко на све ове предмете који су ублажили горчину њенога живота, њу обузе грижа савести, или боље рећи тешка туга која је распаљивала етрасти, уместо да их угуши. Шарл је мирно чарао ватру, с ногама на прекладима.

У једном тренутку чувар, коме је без сумње било досадно у његовом скровишту, лупну мало.

— Неко иде по тавану 7 рече Шарл.

— Не! одговори она, ветар је треснуо тавански прозор који је остао отворен.

Сутрадан, у недељу, она отпутова у Руан да обиђе све банкаре чија је имена знала. Они беху у пољу или на путу. Она не клону, и замоли за новац оне које је могла. наћи, уверавајући их да јој је новац потребан и да ће им га вратити. Неки од њих насмејаше јој се у очи; сви је одбише.

У два сахата, она одјури Леону, и куцну на његова врата. Нико не отвори. Напослетку он се појави.

— Откуд ти сад 2

— Да ти не сметам 2

— Не.., али...

И он признаде да газда не воли да му укућани примају „жене“.

— Хоћу да говорим с тобом, настави она.

Он се на то маши за кључ. Она га задржа.“

— Ох! не овде, у нашем стану.

И они одоше у своју собу, у гостионици код Булоње,

| 37