Srpski književni glasnik

ГоспоЂаА БоваАРИ. 587

лопира ; точкови су се вртели, зујали; Бине се смешио, оборене главе, раширених ноздрва, п беше чисто утонуо у једно од оних блаженстава, својствених без сумње само осредњим занимањима, која забављају ум лгким тешкоћама, и задовољавају га остварењем које је последња мета.

— Ах! ево је! рече госпођа 'Гиваш.

Али због зујања точкова није било могућно чути шта Ема говори.

Напослетку, госпођама се учини да су разабрале реч динара, и тетка Тиваш рече сасвим тихо:

— Молп га да је причека за порезу.

— Тако пзгледа! одговори госпођа Карон.

Они је видеше како хода горе доле, како разгледа по зидовима претење за убрусе, свећњаке, јабуке за степенице, док је Бине задовољно гладио браду.

— Да није дошла да поручи шта код њега рече госпођа Тиваш.

— Али он не продаје ништа! примети јој сусетка.

Порезник је изгледало да слуша, разрогачених очију, гао да је не разуме. Она је настављала нежно, као да преклиње. Она му се приближи; груди су јој се надимале ; више нису говорили.

— Да му се случајно не нуди 2 рече госпођа Тиваш.

Бине беше црвен до ушију. Она га узе за руке.

— Ах! ово је сувише!

И зацело му је предлагала нешто ужасно; јер се порезник, — он је међутим био храбар човек, борио се код Бауцена, Луцена, у Француској, и шта више био је предложен за одликовање — наједанпут, као да је гују угледао, трже и узвикну:

— Гоепођо, шта ви мислите“...

— Требало би тући те жене! рече госпођа Тиваш.

— Где се"дедег упита госпођа. Карон.

Јер ње беше нестало за време ових речи; п кад је, затим, спазише како се упутила главном улицом п савила десно, као да хоће на гробље, оне се упустише у разна нагађања,