Srpski književni glasnik

586 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

— Не треба на то ни мислити! Неће они то учинити!

— А господин тек што није дошао!

— Знам... Остави ме саму.

Она беше све покушала. Није ijoj ca, остало ништа више; и кад Шарл буде дошао, она ће му дакле рећи: Уклони се. Тај ћилим по коме ходиш није више наш. Од толиких ствари у кући ти немаш више ни један предмет; ни једна чиода, ни једна сламка није више твоја, и ја сам те упропастила, бедни човече!

Он би на то зајецао, затим би дуго и дуго плакао, и напослетку би, кад изненађење прође, опростио.

— Јест, мрмљала је она шкрипећи зубима, опростио би ми, он коме ја не бих могла опростити што ме је познао, па да ми читав милион поклони... Никад! никад!

Ова помисао о превази Боваријевој над њом доводила је Ему до очајања. После, признала одмах, мало час, сутра, или не признала, он би ипак дознао за несрећу која их је постигла; ваљало је дакле дочекати тај

ужасни тренутак и поднети сву тежину његове велико-.

душности. Дође јој да опет оде Лереу; али на што Да пише своме оцу; било је сувише касно; и она се сад можда кајала што се није предала бележнику, кад чу доле коњски топот. То беше он: отварао је капију, био је блеђи од зида. Она слети низ степенице, живо побеже на трг; и кметова жена, која је разговарала пред црквом с Летибудоом, виде је кад је ушла код порезника.

Она отрча да каже то госпођи Карон. Обе ове жене попеше се на таван; и, скривене рубљем које беше разастрто на моткама, наместише се тако да су лепо могле видети све што се догађа у стану Бинеовом.

Он беше сам у својој соби, у послу око једнога од оних загонетних украса од слонове кости, који се састоје из полумесеца, из кугала све мањих и мањих, и који се дижу право као обелиск а нису ни за какву употребу; баш је радио последњи комад, био близу циља. У полутами радионице плава прашина дизала се из његовог алата, као млаз варница испод потковица коња који га-

њи

2171 у А ф