Srpski književni glasnik

НАЧЕЛО СОЛИДАРНОСТИ. Ј.

Неко је назвао Србију „Кином на Балкану“, и, свакако, поређење је претерано. Алп је неоспорно да је у њој интелектуалан живот сведен на најскромнију меру, да је политички живот закржљавео као ретко где, и да наша земља преживљује једну жалосну умну и моралну кризу. Тек сада се сустижу последице оних несрећних „неутралних режима“, оне убилачке политике „стишавања страсти“, када се свима силама, систематски радило да јавнога мњења сасвим нестане, да се у народу убије сваки интерес за јавне послове, свака помисао на контролу државнога рада, да се свака плодна лична инициjarana и здрава и слободна мисао замени „правитељственим наредбама“, „господаревом вољом“ и „височајшим решењима“. Плод је тога ова нечувена равнодушност , која је све обузела, одсуство свега што личи на начело у личним прогоњењима и котеријским надметањима, која су самовласно узела име политике.

У томе погледу ми смо очевидно назадовали. Пре четрдесет година, за време првога либералнога покрета, знало се шта се хтело и борило се у име извесних начела.

Ондашњи млади либерали — који ће доцније грмети на оне који у патрпархалну и идиличну Србију кријумчаре идеје „Трулога Запада“! — у блиским везама са Гари-

балдијем и Мацинијем, ревносно су ширили идеје либералне идеологије онога доба, борили се за национално јединство српскога народа, са девизом „просветом ка слободи“, тражили широке политичке слободе, неки чак и републикански облик владавине. Ваља прелистати књиге и чланке Јеврема Грујића, Г.Г. Владимира Јовановића, Стојана Бошковића, Љубомира Каљевића и других, па