Srpski književni glasnik

Закон РЕДА У ИСстТорРИЈИ. 609

Код сваког културног народа, кад год је губио своју самосталност, нестајало је образовања и цивилизације прво из нижих класа, у које су увек најпосле и продирали, и првобитно природно незнање поново је овлађирало масама народа. Језик, религија и појезија јесу прве сфере пдеалисања народног, прве изјаве народног духа п кад све друго, доцније, изгуби, народу остају опет само његов језик, његова религија и појезија, и у њима они даље живи; његови обичаји, језик, религија и појезија преживљују све остале форме и тековине, које су доцнији резултати историјског живота његовог.

Све веће ослобођавање од вештачког и историјског, све веће приближивање природи у свему, све веће познавање п разумевање природе, најпосле ће одвести људски лух првобитној религији — религији природе. Обожавање сунца првобитно је и опште, а цео прогрес знања све више доводи до уверења да је сунце извор свега живота и свих снага на земљи; култом сунца завршиће свесна наука, као што је њим и почела несвесна религија.

Као што је цивилизација само остатак снаге људске, неутрошене у борби за живот, тако је и човеков живот у опште само остатак, суфицит енергије земљиног живота; човек, са својим друштвом п евојом цивилизацијом, само је луксуз природе; што више земља буде губила од своје снаге, тим ће јој мање снаге остајати да одржи човека; слабљење енергије земљине осетиће прво човек и његова цивилизација. Опште умирање и нестајање почеће прво човек са својом петоријом и цивилизацијом; пуле земљиног живота урво ће престати да куца у цивилизацији и историји човековој; нестаће прво историјског, свесног, пивилизованог човека, док ће несвесни, природни, дивљи човек дуго преживети петорију пи ци. вилизацију човекову; дете ће преживети човека; човечанство ће, несвесно своје историје и прошлости, умрети у природном дивљаштву и мраку, као што се у дивљаштву и мраку пи родило. Човека, последњег сетвора земљиног,

39