Srpski književni glasnik

KOE и

ya e 4

ита

„и ~“ о

А

једно два корака према њему, емишљајући шта би још

заповргао.

— Вала, Митре, започе опет поп Живко M као спужди се, — ти мало прије спомену те част, те ово, те оно... Вала, синко, лако ћеш мене почастити, нити ти шта пијем, нп ништа, осим ако то каве испрљаш, те који филџап посрчем.

Митар се диже. Зачудпи се.

— Ама не може бити, мој господине! Ботме, брате, добре сам ракије набавио. Није вајде крити, није препека, већ мека, ама је чиста шљива.

И поп се диже. Љутну се.

— Аја! Ни за Бога! Какве ракије7 Та ти знаш, Митре, фала Богу, да ја никакве ракије не пијем! Не, не! Ништа!

Поп Живко забаци руке остраг п поче горе доље

оштро штетати, а Митар га окрену сажаљевати и припитпвати: — Ама, откад то, мој попо7... Зар оно како си био ономад болестан, па ти се отрже, штоно онај рек'о, п јиће и mnhe?

Поп се Живко озбиљно нажести, па по евом оби-

чају одмах окрену источним изговором : — Та није, човече! Каква болест, какво ли што! Шта булазниш ту7... Ја не знам, на прилику, не могу се сетити, кад сам ја задњи пут ракије пио. Бог зна! Осим да, нећу душе губити, каткад, кад мало назебем, те попијем те чапшцу, те по ње, те то је све. И то пзим пеког лека, а иначе, Боже сачувај !

Није драго Митру да се поп посве наљути, стога поче добро обилазити п увијати.

Ла... оно... истина!... Е, стари земану"!... Измичу године, мој господине, измичу!... А мого сам

је ја, док сам био млађи. Боже ме me покарај, к'о воде!

Па ја млим, попо, ниси баш нп ти толико престариог

К'о ја велим, нејма теби, прости Боже, још ни четерес“ 6“