Srpski književni glasnik

ва СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

његово је да се постара за сутрашњи год, јер је на Комару од старина о светом Пантелији збор и молитва. Вечерња. се сврши. И Митар обишао иконе, па приступи попу руци. — Дакле, јеси ли, сине Митрег7 поче поп Живко премећући неке дебеле књиге. — Јесам, попо! отегну Митар. — Јесам! Ког сам мог'о до'ватити љуцки, љуцки сам га и пољубио, а богме,

ког нисам, ја сам се пропео, па макар и у:окрајак. Слава.

га п милос', никако не мого“ докучити онога, штоно му ча глави нешто, не буд' примијењено, к'о крошња. Који ли је оно светаца, попо“7

Свети Шпиридон.

— А онп голуждрави, штоно к'о од мајке рођен, па брада му прешла, прошћеш...

— Та нисам те за то пит'о! О, се поп и лупну часловцем о псалтир, — већ, јеси ли дош'о, јеси ли довео које кљусе, да потоваримо за службу потребне ствари, јеси ли... дабоме.. то те питам И јесп ли видио то мало свог послака у чаршији, епне Митре заврши поп благо и пође из цркве.

Митар пође за њим. Протрља п устаче од зноја црн и окорео, шупаљ фес п омота црвенкасто-блијед шал.

— Па, да речеш, попо, јесам! Оно мало дрва, што сам натоварио пи још што којешта, једва сам прод'о п то, Бога ми, буд зашто. Не може се друкчије. Знаш, како је. Ваља, ко дош'о, ко пош'о, почастити те кавом, те овим, те оним, те, богме, п ракпјом. Да, мој оче Живко!

— Ваља, ваља! рече поп као немарно и сједе у лад на софу.

— Па, богме, нек се п у кесп нађе која цркавица, јер ваља прекадити мртве, па ја млим, да не ће бити згорег, ако и живима што очатамо. Је л' овако, попог

— Тако је! Дакако да је тако! живо одобраваше поп главом, муждећи кроз шаке просиједу, осредњу браду и као очински гледећи у Митра.

Митру мило што му поп овако потврђује, па чучну