Srpski književni glasnik

ФРАНЦУСКИ РОМАНТИЧАРИ И СРПСКА НАРОДНА ПОЕЗИЈА.

ШАрРл НодЈЕ.

1.

Књига опата Фортиса Путовање у Далмацији пзишла је на талијапском 1774, пи већ 1778 појавио се у Берну њен француски превод. Непознати преводилац дао је и српски оригинал и француски превод Жалосне пјесанце племените Асан-агинице, и то је била прва наша народна песма која се јавила на француском.

Али да се обрати јача пажња на ту свежу и оригиналну поезију требало је да се развију нове књижевне потребе, да се пзведе онај преокрет у духовима који је Жан-Жак Русо почео, а Шатобриан наставио: извесна одвратност према цивилизованом друштву и непосредној околини, љубав према природи, према егзотичним земљама и простом, примитивном човечанству. Француски дух, иначе тако затворен за туђе књижевности, почео се, почетком Деветнаестога Века, интересовати за књижевне појаве других народа, нарочито за народне поезије, за шкотске баладе које је Макферсон увео у моду, за шпанске романсе о Сиду, за песме становника грчких острва, и, упоредо са њима, за поезију скоро непознатога народа „илирскога“, или „морлачкога“, коју је учени талијански опат открио љубитељима егзотичнога HM природнога.

Већ 14807, Госпођа де Стал, у неку руку мати романтизма. францускога, обратила је пажњу на поезију Далматинаша, свакако под утицајима Хердерових и Гетеових списа. У евоме дугом, у неколико автобиографском роману Корина има о нашој поезији народној једна занимљива. страница, са неизбежним нетачностима, али