Srpski književni glasnik

ФРАНЦУСКИ РОМАНТИЧАРИ П СРПСКА ПОЕЗИЈА. 155

песку, п ја уморен од пешачења, а нарочито од великих успомена, оставих историјске равнице Калепо-Формпа. Био сам заспао, кад чудан шум песме морлачке потресе моје уво и пренесе ме у машти у сред ноћних концерата Пука, Арпела п свих духова Шоекепирових, када, „скоро изишли из цвећа и још влажни од росе, стварају песме које људи нису писада чули“.

„Илирска“ књижевност му изгледа као књижевност са великом будућношћу. „Илпрци“ пмају своју Илнаду. п то је Османт (Озтапбде) епску песму од Гундулића (бспдоја), песника чије је име славно у Далмацији, на двадесет миља око његова гроба, непозната у Паризу п у осталом свету, алп достојна да заузме часно место међу уметницима спопеје. Та велика песма живи само у устима рапсода п у неколико врло ретких рукописа“. Временом су изгубљена два певања, и њих је попунпо гроф Соркочевић (сопие де Богао), са много талента, али не достигнув „наивну узвишеност оригпнала“7.

Као пример народне илпрске поезије, Нодје узима и анализује Жиалосну ијесанцу племените Асан-агинице, велича њену дирљиву простоту, њену ретку снагу, извесне црте које пду до узвишености, поједина места достојна Вергилија п Расина. Он наглашује како у тој лепој народној балади, класичној у многом погледу, нема оних лажних и претераних сптуација, усиљености и празних

1 Те хоће, орган романтичне школе, 1827, поводом Гусала Проспера Меримеа, изјављивао је жељу да се преведе и Осман, „та епска песма Далматинаца, толико славна код њих, колико непозната код нас“. Глоб мисли да је Осман песма народнога порекла. #22, р. 410).

2 Рукописи „Османа“ нису тако јетки ни данас, и има их не само по Дубровнику.

3 Нодје овде мисли на ХТУ и ХУ „пјевање“ Гундулићева дела, којих у делу нема и која је попунио у то доба Петар Соркочевић (5Богао), од старе власгтеоске породице дубровачке. Што се овде помиње „наивна узвишеност“ Гундулићева спева, то је по томе што је Нодје мислио да је „Осман“ народна песма; у ствари о „н-ивности “ овде не може бити речи,