Srpski književni glasnik

762 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

лине, друштва у којем је песник живео, средине у којој се кретао, тако је пето велики у њима. Нико није потпуно изолован од своје околине, „нико није некажњен од свога времена“; песници и писци, најмање. Свакп писац, поред својих властитих идеја и осећања, има осећања и идеје које су заједничке целом времену којем припада: „ми живимо се нашим временом, п наше време пише са нама“. Кад је Мушицки писао свој „Глас народољупца,“ било је очевидно пуно људи који су у главном мислили о језику и поезији као п он; кад је Бранко писао свој „Пут,“ није их мање било који су мислили о том противно онима, а као Бранко. Или, да узмемо пример не за идеје него за осећања једнога времена, Милован Видаковић је, цртајући јунаке у својим романима, погодио у исто доба симпатије своје публике, и пуно је сентименталних девојака тада плакало заједно с Касијом царицом ради њене несрећне судбине, или уздисало заједно се Драгпњом за „слатким“ Светозаром. Због тога, данас, критика, при изучавању појединих писаца, гледа не само на оно што је лично пишчево у његовим делима, него и на оно што припада његовој средини. Она се пита откуд су те идеје које у писца види, откуд његова осећања; колико она припадају целој генерацији његовој, колико сталежу од кога је и он; каква су тада била мишљења

и расположења; колики је ЊИХОБ утицај на песника, ко- _

лики утицај начина живота тадашњих људи, или тадашњих историских и уопште већих догађаја; шта се тада волело и ноштовало у књижевним делима, и т.д. Она треба све то да зна, треба „да састави себи душу једнога века“, да би могла књижевно дело лепо објаснити.

Однос према моменту, напослетку, значи ово. Кад је Гундулић писао своју „Дубравку“, он је већ, у књижевности свога града, имао пастирских игара те врсте; док ју је писао, њему је вероватно лебдела пред очима Држићева „Тирена“ или која било друга пасторала ранијих времена, он је хтео да учини нешто боље од Држића у том погледу. Кад је Теодосије писао „Живот