Srpski književni glasnik

О ПРОУЧАВАЊУ СРПСКЕ КњижеВНнОСстИ уопште. #765

св. Саве“, он је такође хтео да се такмичи се Доментијаном, или с којим било својим претходником који је писао сличне животописе. Дело Гундулићево је, дакле, само новији и бољи рад на старом роду пасторала који је пре њега невештије негован, као што је дело Теодосијево само побољшање и улепшавање релативио сувога начина писања биографија којп је пре њега владао. Оба, међутим, бележе само једну мепу у развићу датога рода; за оба је потребно да се проучи цео род који су неговали, да би се сазнало у колико су она друкчија од оних која су у истом роду пре њих била. Критика, дакле, кад њих проучава, пли уопште кад проучава ма која књижевна дела, мора им тражити односе према ранијим делима исте врсте, место које им припада у развитку ове, положај према њој као положај дела према целини, моменат њихов у књижевпости, једном речју. Моменат тај, у осталом, не мора се састојати само у овоме. Ово што смо ми досад под овим називом карактерисали, био би само моменат према домаћој књижевности, а пма још један, онај према туђој. Књижевна дела једнога писца не постају само по књижевним обрасцима и узорима његова народа, него п по узорима туђих парода. Ако се Гундулић при писању сећао Држића, обојица су се сећали талпјанских писаца пасторала; ако се Теодосије равнао према Доментпјану, обојица су ишли за византиским хагпографима. Критика треба и те узоре да им нађе, да види однос њихових дела према туђим делима, да одреди моменат њихов не само у нашој него п у туђо! књижевности („критика извора и узора“, „компаративна“, „филолошка“ у ширем смислу, за разлику од оне у ужем смислу, од критике текета која је права филолошка критика). И та је критика врло важна. Важна је, најпре, што за неке ппеце, за оне старе, рецимо, који су често туђе ствари под својим именом · износили, одмах покаже шта је и колико туђе у њиховим делима, и тиме практично помогне да се њихова оцена (не мислим на моралну) прецизније утврди. Милована Бидаковића нпр. друкчије ћемо