Srpski književni glasnik

1146 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ми је стајао. Био сам као разбијен, уз то још гладан и жедан; од прошлога јутра нисам ништа јео. Са ердњом и досадом одгурнух од себе то злато којим сам мало пре тога наслађивао своју луду душу; сада нисам знао шта с њим да отпочнем. Тако на поду није могло остати; покушах да ли ће га кеса опет прогутати : неће! Ниједан од мојих прозора није се отварао на море. Морао сам се помирити се тим да га с тешком муком и у горком зноју одвучем до једнога великога ормана који је стајао у

једној собици, и тамо да га оставим. Само сам неколико ·

шака оставио на поду. Пошто сам се послом био готов, легох изнемогао у једну наслоњачу, и чеках да се људи у кући почну кретати. Чим је било могуће, затражих да ми се донесе јело и да ми пошљу гостионичара.

С тим човеком сам говорио о томе како ћу у бу-

дуће удесити моју кућу. Он ми је препоручио за ближу службу око моје особе некога Бендела, чија ме верност и разумна физиогномија сместа освоји. Он је био тај чија ме је приврженост од тада, тешећи ме, пратила кроз јад живота и помагала да сносим своју мрачну судбину. Цео дан сам провео у својим одајама са слугама без господара, обућарима, кројачима и трговцима ; наместио сам се и купих нарочито много драгоцености и драгог камења, само да бих се макар нешто од тога силног нагомиланог злата ослободио; али ми није ни мало изгледало да се гомила може смањити.

Ја сам међутим био у најтежој сумњи о своме стању. Нисам се усудио ни један корак да учиним изван евојих врата, а у вече сам дао да се запале четрдесет воштаних свећа у мојој сали док се нисам ослободио мрака. Са једом сам помишљао на онај страховити призор са ђацима. Одлучих, и ако је за то било потребно толико храбрости, да још једном испитам јавно мњење. — У то доба је ноћу била месечина. Касно у вече огрнух се једним широким огртачем, натукох шешир дубоко на очи и, дрхтећи као злочинац, ишуњах се из куће. Тек на једном удаљеном тргу изиђох из сенке од кућа, под чц-