Srpski književni glasnik

ЧуУдноватА Повест ПЕТРА ШЛЕМИЛА. 1147

јом сам заштитом дошао био дотле, на месечину, решен да чујем своју судбину из уста пролазника.

, Поштеди ме, драги пријатељу, и немој тражити да ти поновим све што сам морао претрпети. Жене су често показивале најдубље сажаљење које сам HM уливао; то ми није ништа мање срце пробадало него подемех младежи и охоло презирање људи, нарочито оних дебелих, товних, који су сами бацали широку сенку. Једна лепа, мила девојка која је, као што се чинило, пратила своје родитеље, док су ови само пред ноге гледали, обрну свој светли поглед мени; уплашила се, могло се приметити, кад је опазила да немам сенке; покри своје лепо лице велом, оборп главу, и прође немо поред мене.

Нисам могао више издржати. Слани потоци ударише из мојих очију, и са сломљеним срцем повукох се, посрћући, у помрчину. Морао сам се држати кућа, да бих осигурао кораке, и стигох лагано и доцкан кући.

Ноћ сам провео не тренувши. Сутрадан ми је била прва брига да на све стране потражим човека у сивом капуту. Можда ће ми поћи за руком да га опет нађем, и како бих био срећан када би се и он, као ово и ја, покајао због нашег лудог посла. Дозвах Бендела к себи; он ми се чинпо да има окретности и умешности ; тачно му описах човека у којега се налазило благо без кога ми је живот само терет. Рекох му време, место где сам га видео; описах му све који су били присутни и дадох још ову ознаку: нека се потганко распита за Долондов доглед, за златом извезени туреки ћилим, за велелепни шатор и најзад за вранце за јахање, чија је повест, на непознат начин, стајала у вези са историјом непознатога човека, који је евима изгледао безначајан, а чија је појава разорила мир и срећу мога живота.

Кад сам био готов се говором, извадих злата, колико сам год могао понети, и дадох још драгог камења и драгоцености у великој вредности. „Бенделе“, рекох, „ово поравњује многе путеве и чини лакима многе ствари које су изгледале немогуће ; немој га штедети, као што