Srpski književni glasnik

1972 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

у том догађају познао баснословну природу непознатога човека.

Да не бих ништа пропустио, послах једанпут Бендела са једним скупоценим бриљантеким претеном најславнијем сликару у тој вароши, се молбом да ме посети. Он дође; ја удалих своје људе, забравих врата. седох поред њега и, пошто похвалих његову уметност, с тешким срцем пређох на ствар, затраживши претходно да ми да реч да ће целу ствар чувати у највећој тајности.

„Господине професоре“, наставих, „можете ли ви једном човеку којп је на најнесрећнији начин на свету изгубио своју сенку, да пасликате једну лажну сенку7“ — — „Сенкуг“ — „Да.“ — „Али“, упита он даље, „услед које невештине, услед какве немарности је могао да изгуби своју сепку 2“ — „Како се догодило“, одговорих, „то је можда сасвим свеједно, али то толико“, и почех му лагати: „У Русији, где је прошле зиме путовао, једнога дана, када је било ванредно хладно, његова се сенка толико замрзла за земљу, да је више није могао екинути.“

„Та лажна сенка коју бих му ја могао насликати“, одговори професор, „била би само таква да би је он при најмањем покрету морао опет изгубити, — а нарочито

он који је тако слабо био скопчан са својом рођеном сенком, као што се може разумети пз ваше приче; ко нема сенке, нека не иде на сунце: то је најпаметније и најсигурније“. Он устаде и оде, бацивши на мене један продирући поглед који ја не могох издржати. Падох у наслоњачу, и покрих лице рукама.

Тако ме је још затекао Бендел када је ушао у собу. Он је видео бол свога господара, и хтеде се тихо, са поштовањем повући. Ја дигох очи — подлегох терету свога. јада, морадох га саопштити. „Бендле“, викнух му, „Бендле! Ти јелини који видиш п поштујеш моје патње, а који, изгледа, нећеш да их испиташ, него тихо и одано са мном осећаш, ходи к мени, Бепдле, и буди најближи срцу моме. Од тебе нисам скривао благо свога злата, па нећу од тебе да сакријем ни благо свога јада. — Бендле,