Srpski književni glasnik

“NI

OroPEHTHHCEE Ноћи. 19241!

Она је нокаткада бацала пола страшљиву пола радозналу светлост на лице болесне жене која је, потпуно обучена у белом муслиму, опружена лежала на софи од зелене свиле и мирно спавала.

Ћутке, прекрштених руку, стојао је Максимилијан џеко време пред заспалом женом, и посматрао је лепе удове, које је лака одећа више испољавала него скривала, и, кад год је лампа бацила млаз светлости на њено бледо лице, задрхтало је његово срце. За Бога! рече он тихо, шта је тог Каква се то успомена буди у мени 7 Да, сада знам. Та бела слика на зеленом пољу, да, сада...

У том тренутку разбуди се болесница, и, као да посматрају из дубине сна, гледале су пријатеља благе, затворено плаве очи, питале су, молиле су... На шта сте сада мпелили, Максимилијане 7 рече она оним језиво меким гласом који се налази у оних који болују од плућа, п у коме MAM се чини да уједно чујемо и дечје тепање, птичје цвркутање, и ропац самртника. На шта сте сада мислили, Максимилијане понови она још један пут, и диже се тако брзо да су се дуге витице као заплашене златне гује обавиле око главе.

да Бога! викну Максимилијан, благо је притпенув понова па софу, лезите мирно, не говорите; рећи ћу вам све, све, што мислим, што осећам, па и оно што ни ја сам пе знам!

дапета, настави он, ја не знам тачно шта сам сада мислио и осећао. Слике из детињства пролазиле су ми у сумраку кроз сећање, мислио сам на замак моје мајке, на пусти врт онде, на лепу мраморну статуу која је лежала у зеленој трави... Рекао сам „замак моје мајке“, али вас молим да. ту нипошто не замишљате нешто сјајпо и красно! fla тај сам се назив навикао; мој отац свагда је некако 'аевим нарочито изговарао реч „замак!“, и при том се тако чудповато осмејкивао. Значење тога осемејкивања схватио сам тек доцније кад сам као дечко од. својих дванаест година се мајком путовао у замак. То је било моје прво путовање. ВБозили смо се цео дан кроз неку