Srpski književni glasnik

1949 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

густу шуму чију грозну таму никад неђу заборавити, и тек пред вече стадосмо предеедном дугом пречагом, која нас је одвајала од једне велике ливаде. Морали смо чекати скоро пола сата док је из оближње колпбе дошао младић. који је уклонио уставу п пустио нас унутра. Кажем „младић“ јер је стара Марта свог нећака од четрдесет година још непрестано звала младићем. Да би достојно дочекао милостиве господаре, овај је обукао стару ливреју свога покојног ујака, па како је с ње претходно морао мало отрести прашину, пустпо нас је да толико дуго чекамо. Да смо му дали времена, он би обукао и чарапе; дуге, голе, црвене ноге нису много одударале од капута јасно скерлетне боје. Да ли је под њим носио и чакшире, не знам више. Наш послужитељ, Јован, који је такође често чуо назив „замак“, начинпо је врло зачуђено лице кад нас је младић одвео у малу опалу зграду где је становао покојни господар. Али се скоро упрепастио кад му је моја мајка заповедила да унесе постеље. Откуда се могао надати да у „замку“ нема постеље! па је наредбу моје мајке да понесе за нас постеље, или сасвим пречуо или се на њу није обазирао, сматрајући је као сувишан труд.

Та мала кућа која је, висока само један спрат, у својим најбољим временима имала највише пет соба за становање, била је бедна слика прошлости. Полупано покућетво, исцепани ћилими, ниједно једито окно на прозору са свим очувано, овде онде проваљен патос, свуда ружни трагови најобеснијег војничког газдовања. „На коначењу војска се код нас увек много веселила“, рече младић с глупим осмејком. А мајка даде знак да бисмо хтели да будемо сами, и, док се младић нашао у послу с Јованом, ја одох да разгледам башту. И она је била најнеутешнија. слика пустошења. Велико дрвеће било је или осакаћено или оборено, и пакосне паразитне биљке расле су преко палих клада. Овде онде, по ижђикалом тисовом грму, могле су се распознати некадашње етазс. Овде онде стајале су п статуе, које већином не имађаху