Srpski književni glasnik

ФлЛлорРеЕНТИНСКЕ Ноћи. 1245

главе или бар носеве. Сећам се једне Дијане чија је доња половина била врло емешно обрасла прним бршљапом, као што се сећам и једне Богиње Изобиља из чијег је рога израстао сам смрдљив коров. Само једна статус беше, Бог зна на који начин, остала сачувана од злобе људи и времена; с њеног постоља, наравно, била је 060рена у високу траву, али ту је лежала она неонакажена, мраморна богиња лепих црта у лицу и оштро подељених племенитих груди које су се пз високе траве светлиле као какво грчко откровење. Уплашио сам се скоро кад сам је видсо; та слика улпвала ми је неки чудновато неприличан страх, а тајан стид није ми допуштао да дуже посматрам њелу љупкост.

Кад сам се поново вратпо мајци, она је стајала на прозору, изгубљена у мислима, главу је наслонила на своју десну руку, а сузе су јој непрестано рониле низ образе. Тако је нисам још. пикад видео да плаче. Загрлила ме је нагло п нежно, пи молила ме је да јој опростим што због Јованова немара нећу добити уредну по-

"стељу. „Стара Марта“, рече ми она, „тешко је болесна,

п, драги синко, не може ти уступити своју постељу. Али Јован песка ти јаетуке из кола угоди тако да можеш спавати на њпма, а нека ти даде и свој капут да се покријеш њиме. Ја ћу спавати овде на слами; ово је соба

за спавање мог покојног оца; овде је иначе изгледало

много боље. „Остави ме саму!“ И сузе полетеше још јаче из њених очију.

Да ли због необичног лежишта или због узбуђеног срца, тек ја нисам могао спавати. Месечина је тако право продирала кроз проваљена окна на прозору, п мени се чинило да хоће да ме измами у јасну летњу ноћ. Обрнуо се лево или десно на свом лежишту, затворио очи пли их нестрпљиво поново отворио, непрестано сам морао да мислим на мраморну статуу коју сам видео да лежи у трави. Нисам умео себи да објасним стидљивост која ме је обузела кад сам је видео; љутио сам се на тај детињасти осећај, и „Сутра“, шаптао сам сам себи,