Srpski književni glasnik

690) Српски Књижевни Гласник.

она правилно ценила и хвалила, као на пример онај одлични чланак Сент-Бева о „Госпођи Бовари“. Зато се и повлачио у самоћу, ретко примајући пријатеље, никако не трпећи женских. Као да му је цело држање говорило: ХоП те Фапсете.

Тако Флобер постаје нека врста Стендала, мање друштвена а више мизантропа. Као какав предан монах, као какав истрајан аскет, повучен, ограђен, мрачан, немилостивим погледом посматра човечанство, са ужасом и одвратнопћу, са иронијом и сарказмом на уснама. Људи: су му и сувише сићушни и ниски, само је уметност велика и светла. И у колико презире људе, у толико ревносно служи књижевности, посвећујући јој цео век свој.

Ш.

Флобер је био и романтичар п реалист, готово у подједнаком ступњу. Још из детињетва, крај оца хирурга и његовог суровога посла, показује наклоност ка јаким п жестоким сензацијама; за тим нарочити укус према мрачној тајанствености или, супротно, према јаркој светлости. После се опија егзотичношћу Истока и сања о његовом мистицизму. „Ах, кад ћемо опет ићи да се ниumne прућимо на песак Александриски или да спавамо под платанима Хелеспонтеским“. (1845). — Или стеже ерце п купи мучну душу, препун туге п жалости: „Никада нисам могао погледати дете, а да не помислим да ће постати старцем, никада колевке, а да ми гроб не падне на памет. Кад посматрам жену, замишљам и њен костур. Ето зашто сам тужан крај веселих призора а зашто ме жалосни догађаји мало дпрају“. Иако је све ово очигледан романтизам, ипак нема романтичне основе. Више опсервације, резона, духовитости као утанчаног и магновеног ума, као умног прелетања, више здравог разума. И ако му романтизам испуњује душу, ипак му је без романтичне подлоге. Он ствара слике у уобразиљи, тајанствене и мрачне или са јарком светлошћу и живим бојама. Он воли реторику, ужива у сјајности стила, у