Srpski književni glasnik

ГУСТАЋ ФЛОБЕР. 591

мелодији својих или Шатобрпанових реченица. Па ипак се не ужасава стварнога, но га баш нарочито воли. Рођен посматрач, он све запази и купи око себе градиво, да га после обилато употреби. Ово двојство у његову укусу, а у неколико и у темпераменту, нарочито се истиче у његовим литерарним наклоностима. Он, на пример, изнад свега можда, воли Гетеова „Фауста“, као што воли и Омпра, Шекспира, Бајрона, Ига или Шоатобријана. A опет Волтеров га „Кандид“ увек одушеви, и обожава Рењијера, Ла Бријера и Ле Сажа. С једне стране, дакле, велику и смелу уобразиљу, а с друге тачна и потанка посматрања. Но никако не воли људе умне, људе од идеја, мислиоце или духовите. Сматра их као ненормална бића, готово као злочинце.

Обе наклоности у жанру писања биле су. једнако јаке код овога необичног реалисте-романтичара. Његова дела су, једно за другим, напзменично реална и романтична. После „Госпође Бовари“, „Саламбо“; после овога „Сентиментално васлитање“; за овим „Кушање Светога Антонија“; за њим „Бувар и Пекише“. Чим постигне успех у романтичноме, одмах му се јавља жеља за нечим реалним. А чим њу задовољи, илп док је још и не задовољи, већ тежи нечем романтичном. Та му се наизменичност јавља и при читању туђих дела. За Отендалово дело „Црвени и Црни“ каже, да је рђаво написано. Не може мирно прочитати ни пет стотина страна са хладним п мрачним стилом, стилом моралних опеервација. Не допада му се са истих разлога са којих се не допада ни Виктору Игу. Али му се не свиде ни „Јадници“, јер немају ни истине ни величине, јер су намерно написани

'некоректним и ниским стилом. И тако даље. Без обзира

на тачност тих оцена, овде је главно запазити, да оп у присуству романтичних ствари, тежи за стварним, за пстином; код Ига тражи пеихолошке истине, а не види оне епске лепоте. А читајући истинито, затвара очи пред њим, узносећи се у романтични полет, одушевљен. замишљеним, оним чега нема у делу.