Srpski književni glasnik

714 СРпПски Књижевни ГЛАСНИК.

стара нека песма којом су нас успављивали у нашем детињству. И без историја и књига, без знаменитога дела Г. Јована Цвијића, ми осећамо да је то наш језик, језик наших дедова. У њему има да се освежава и богатп овај избледели и сасушени језик којим се данас у нас пише.

Јер, наш књижевни језик има потребу да се освежава и развија. За људе који су провели свој век у пи-

сању расправа о шестом падежу и који сматрају да пишу ·

беспрекорним српским ако место способан кажу подобан, избаце искрен и скроман MW убаце шат и дојбуди, језик Даничићев може „да буде последња реч српскога језика, светиња. на коју се не сме дрзнути. Али, са развијањем нашега живота, са напредовањем књижевности, мисао је постајала суптилнија и шира, и у колико смо се одмицали од описа кола и мо0ба, и наш језик је добијао све нове и веће потребе, више речи, више појмова, више нианса. Можда се грешило што се из тих потреба стварале нове речи, нова синтакса чак, и што се толико одлазило од природнога узора, народнога језика у најлепшем облику његовом.

Скорашње књиге као што су Примери чојства и јунаштва Марка Миљанова, ова књига Г. Кочића, показују нам да извор ове живе воде није пресушио, и да провинциални говори наши садрже неисцрпно благо снажних п сликовитих речи, живопнисних израза, ванредну лепу конструкцију реченица, кристалну чистоту, једну гореку лепоту. И са тим језиком упоредите онај тупи и простачки говор наше варошке цинцарске ћивтарије, или претенциозни и смешан језик новосадске „ноблесе“, језик оних неписмених створења који у нас „пишу новине“, и за којима нису заостале многе и многе наше величине књижевне !

Ј. СКЕРЛИЋ.

1, КУР

“%