Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 713

тине хиљада Давида, растурених по честитој Босни, како је рекао песник народни. То није онај конвенционални сељак наших писаца „приповедака са села“, са „врулом“ у руци и љубавним узгдасима на устима, празничан, упарађен као да ће у какву депутацију за честитање У става или поздрављање високих путника. То је сељак онакав какав је, материалан, савијен над својим комадом земље, који не види даље од видика сеоскога торња, лукав, неповерљив, са пуно п пуно нимало идиличних особина. И тај Давид, досетљивошћу из скупљених народних приповедака Вука Врчевића, језиком Стјепана Митрова Љубише, прикривеном али оштром пронијом, завијањима, лажном простодушношћу, претварајући се да је глуп, правећи се као да не цени речи, добапује „главатој“ господи у суду све своје мржње, све своје невоље. Не остаје поштеђепо ни само „царство“, ни „Земљана Влада“ у Сарајеву, п „уреди“, п егзекутори, ни ноп, ни газде које воде народне ствари и дају новац под интерес, сав друштвени механизам, без изузетка и без обзира. И то све са толпко живота, са таком драматичношћу радње, са. таквом течношћу диналога, са таквом живописношћу израза п богатством речи, дг када би у наше позоришне публике било више књижевнога разумевања, када се у „комаду“ не би тражили мелодрамски „заплети“ и „расплети“ и детињасте „интриге“, Јазавац пред судом могао би се слободно представљати у нашем позоришту. Ја замишљам Г. Саву Тодоровића или Г. Илију Станојевића у улози овога препреденога, заједљивога Давида !

Још једна ствар која ће се морати свакоме допасти у овој приповетци, то је језик којим је она написана, одабран, чист, течан, звучан народни језик српеки, језик Његоша и Љубише. Ма колико да ми у Србији водимо засебан живот и имамо извесно нарочито обележје, MI ипак остајемо досељени Сјеничаги и Херцеговци који су населили опустелу Шумадију, и језик којим је ова књига написана. звони нам као нешто блиско, познато и драго, и када га чујемо ми затреперимо као да нам се пева