Srpski književni glasnik

ИЕ Ер

и и и“ 4 . ." Бо и A. |

(а

ги РАК

20 Српски Књижевни Гласник, =

развалинама стене на његовом зраку, јер сам сада уживао гледајући га опет после дугог времена. Тихо сам хранио своје срце његовим очајањем. Од једном се тргох на један тихи шум; готов на бежање, бацих поглед свуда око себе, не видех никога: на сунчаном песку клизила је поред мене једна људска сенка, не без сличности с мојом сенком, која, лутајући сама, изгледаше као да је напустила свога господара.

У мени се пробуди један силан нагон: Сенко, помислих, тражиш ли свога господара“ ја ћу ти битп господар. И прискочих да је шчепам; јер мишљах да, ако би ми пошло за руком да станем на њен траг, тако да ми дође под ноге, она би јамачно остала за њих залепљена и се временом би се на мене навикла.

Сенка, на мој покрет, удари у бегетво пи ја морадох с напрегнутом пажњом ловити овога лакога бегунца, и и за тај лов прлијах снагу јелино у цомисли да се спасем пз етраховитога положаја у коме сам се налазио. Сенка бежаше према једној подаљој шуми, у чијој бих је ладовини морао изгубити ; ја то впдех, осетих како ми страх кроз ерце прође, пожелех свој плен још јаче, добих крила — приметно сам трчао брже од ње, мало по мало па сам јој све ближи био, морао сам је стићи. Она од једном стаде и окрете се према мени. Као лав на свој плен, тако јој ја хитро п снажно прискочих — и напђох неочекивано на јак телесан отпор. Невидљиво добих најнечувеније ударце у ребра које је икада који човек осетио.

Под утпском ужаса склопих руке грчевито п чврсто притиснух што је преда мном стајало невиђено. У брзини падох напред опружен на земљу; натраг, пак, а пода мном, био је један човек кога сам држао обухваћеног и који је сад тек постао видљив.

Сада сам цео догађај могао врло природно објаснити, Човек је морао прво носити а сада бацити оно невидљиво птичје гнездо што чини невидљивим онога ко га држи, али не и његову сенку. Погледом тражах у около, убрзо спазих сенку самога невидљивог гнезда,