Srpski književni glasnik

ЊЕ и и Ди „E. kiwy At KON ери , ЈА = њи “т НИ – ЧудноватА Повест ПетРА ШлеМила. 19

носио п, идући за његовим стопама, понављаше заповест

да изда сенку, и даваше му прилике да осети сву снагу његове жилаве мишице. Онај, као да је на тако поступање навикнут, погну главу, сведе рамена, оде ћутке мпрним кораком преко ледине својим путем и одведе ми у исти мах и моју сенку и мог верног слугу. Још дуго сам чуо тутањ потмулога звука кроз пустину, док се најзад не изгуби у даљини. Усамљен сам био, као и пре тога, са својом несрећом.

MI.

Оставши сам на пустој ледини, пустих сузе да слободно теку и олакшају ми срце од неисказанога језовитог терета. Али не видех своме прекомерноме јалу ни границе, ни излаза, ни циља, него срдито п жедно сисах нови отров који је непознати усуо у моје ране. Када слику Минпну изазвах у души, п кад мп се та љубљена, слатка прилика појави бледа и уплакана, као што сам је последњи пут у својој срамоти видео, тада стаде дрско и изазивачки Раскалова сенка између ње п мене, ја покрих лице рукама и трчах по пустари, али гадна појава ме није остављала, него ме је гонила у трку, док не падох без душе на земљу и не овлажих је новим сузама.

И све због једне сенке! П ту сенку би ми један по·тез пера повратио. Промишљах о тој необичној понуди и о моме устезању. Било је у мени пусто, нисам могао

више ни судити нп појимати.

| Дан прође. Утолих глад дивљим плодовима, а жеђ угасих на најближој планинској рецп; ноћ се спусту, ја легох под једно дрво. Блажно јутро пробуди ме пз тешка сна у коме сам самога себе чуо кркљати као у емрти. Бендел је морао изгубити мој траг, помпелпо сам, и мени је било мпло што је тако испало. Нисам хтео да се вратим међу људе, од којих сам са страхом бежао, као дивљач у планини. Тако проживех три дуга дана.

У јутро четвртога дана налазио сам се у једној песковитој равници коју је сунце обасјавало, и седео на

| 5

+

%

~ Ma“ 4

ид.“