Srpski književni glasnik

576 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

Ђеатричу. Сваки пут кад би причала Пипу планове које је она саградила за будућност, он се задовољаваше да одговори : „Израдимо ми најпре твој портрет“.

— Не тражим боље, одговараше она, и то смо ми одавна уговорили. Али шта мислиш да радиш послег "Тај се портрет He може јавно изложити, и треба, чим он буде свршен, мислити како ћеш ти постати чувен. Имаш ли какав предмет у својој глави2 Хоће ли то бити каква црквена. или историска слика

Кад му она управљаше ова питања, он увек налажаше начина да се забави ма чим што би га спречило да је слуша, као, на пример, да подигне њену мараму, да удеси какво дугме на свом оделу, или да учини ма шта тако безначајно. Она је почињала да верује како он може бити какав мистериозан артипст, који неће да прича о својим плановима; али нико не беше мање тајанствен од њега, ни чак више поверљив, бар са својом драганом, јер нема љубави без поверења. „Је ли могуће да ме он вара, питаше се Беатрича, да је његова услужност само обмана и да он и не мисли одржати своју реч 2“

Кад би јој та сумња падала на ум, она би изгледала озбиљна и готово горда. „Ви сте ми обећали, гово_раше она; ви сте се обавезали за годину дана, и ми ћемо видети јесте ли човек од речи“. Али, пре но што би завршила реченицу, Пипо би је нежно загрлио. „Израдимо ми најпре твој портрет“, понављаше он. После би он умео да је наведе да говори о чем другом.

Може се мислити колико је она журила да види портрет свршен. После шест недеља, то најзад и би. Кад је последњи пут седала за сликање, Беатрича је била тако радосна, да није могла остајати на месту; она је одлазила и долазила од слике до своје наслоњаче, и узвикивала. је и од дивљења и од веселости. Пипо је радио полако и с времена на време ловијао главу; он се од једном намршти, и брзо превуче преко слике крпом коју је узимао да обрише своје кичице. Беатрича му одмах притрча, и виде да је избрисао уста и очи. Она је била