Srpski književni glasnik

ТицијАНОВ Син. 577

тиме тако запрепашћена да није могла да задржи своје сузе; али Пипо мирно остави евоје боје у кутију. „Очи и осмех, рече он, то су две ствари које је тешко израдити; треба да је инспирисан ко се усуди да их ради. Не осећам да ми је рука довољно сигурна; и не знам да ли ћу је икад имати“

Портрет остаде тако накарађен, и Беатрича кадгод би погледала на ту главу без уста и очију, осећала би да се њено неспокојство удваја. |

VIII.

Читалац је могао запазити да је Пипо волео грчка вина. Е сад, и ако вина с истока нису брбљива, он је радо ћеретао на крају вечере. Беатрича није никада пропуштала да наведе говор на сликарство; али, чим би оно дошло на дневни ред, дешавале би се од две ствари

, једна: или би Пипо ћутао, и тада је имао онај известан

осмех који Беатрича није волела да види на његовим уснама; или би говорио о уметностима. с чудноватом немарношћу и презрењем. Нарочито би му падала на ум

једна аулновата мисао у тим разговорима.

ла би се израдити једна лепа слика, говорио је он, она би представљала Сашро- -Масето у Риму при "заласку сунца. Хоризонат је широк, равница пуста. Напред, играју се деца на развалинама; у позаднини, иде некакав млад човек увијен једним огртачем; лице му је бледо, његове су нежне црте огрубеле од патње; чим га човек погледа треба да погоди да ће умрети. У једној му је руци палета и кичице, другом се наслања на једну младу и снажну жену, која смешећи се окреће главу. Најзад да се објасни овај призор, требало би да се на доњем крају стави дан у који се то догађа, велики петак 1590 године.

Беатрича разумеваше добро смисао ове загонетке. На велики петак 1520 године умро је Рафаило у Риму, и, ма колико се било покушавало да се опровргну гласови што су се тада проносили, било је сигурно да је 31