Srpski književni glasnik

630 СРпски Књижевни Гласник.

„Благодарећи класицима француским он се научио уметности да живим и јасним начином исказује своје идеје и своја осећања“. Нарочито је од Волтера и Ла Фонтена примио лакоћу и вештину у писању, а гдегде, на неким местима, може се наћи „снажан реализам израза у духу Молиерову“. „Све што има талента, укуса, мере, артистичког осећања код Пушкина, за све то он дугује утицају француских класика“.

Васпитан у класичном духу, поставши романтичар, Пушкин, као и сви романтичари тога доба, најоштрије напада класичаре и класицизам уопште. Сви су они заборављали да класицизму дугују богаство својих израза и снагу метафоза. Пушкин је смео се ума да је класично васпитање довело у ред и умерило његову урођену бујност, без чега би он можда пошао рђавим путем. Пушкин је у томе ишао тако далеко да је нападао цео француски народ и називао га .анти-поетским“. Доцније је узимао још презривији тон: „Неко је од нас рекао да се француска књижевност стварала по предеобљима“. По тим одломцима могло би се закључити да је Пушкин смртно мрзео и дубоко презирао народ и књижевност француску. Али су сви ти изрази слаби кад се пореде са неким речима Теофила Готја, или са Иговим предговором „Кромвелу“. У тим нападима, Пушкин није руски песник који кида са француском књижевношћу, него задоцнели класичар, који поставши романтичар, са одушевљењем једног апостола устаје против класицизма уопште.

Један од првих писаца који су Пушкина обратили романтизму био је Гусо, „велики мученик поред кога је точак среће прошао, а није се зауставио“. како је Путкин једном приликом рекао. Њега је песник у главном ценио више но Волтера. Читао га је од дванаесте тодине, и ти детињеки утисци, оставили су озбиљне трагове у његовим делима. Допцније, кад је био принуђен да живи на југу Гусије, он се осетио још ближе Русо-у и његовим идејама о изопачености цивилизације. У песми „Цигани“ Пушкина су инспирисали доктрине и омиљени паралокси Русовљеви. Па и „Евгеније Оњегин“ је написан у истом луху. „Оњегин припада роду људи које еваки лан срећемо по француским ресторанима“ писао је Булгарин 1830 год. „Нарочито Татјана, својом побожношћу; својом моралном чистотом, свим оним што има у њој нежнога, наивнога, страеног и меланколичнога; чисто је јунакиња у духу Гусоа и Г-ђе де Стал“, Шенје је имао