Srpski književni glasnik

На дивљем бриегу ко у сну те убрах, Ти плави цвиете далеког чезнућа,

И сад мирише од тебе ми душа, Животом струји прољет свеђ цватућа.

У њежним чашкам, заклопљеним стидно, Сакриваш пелуд цвјетни: младост своју, И љубећи те — ја бих хтио испит Љепоту сву ти и сву душу твоју.

Да срчем само — — а вриеме да лети, Од година да часе злате ствара,

Док небом све од блажене милине

Над нама дуга љубави се чара — —

И једноч, кад ти посред хладног свиета Од мраза дрхтне прољет свеђ цватућа,

У љубави бих хтио с тобом свенут,

Ти плави пвиете далеког чезнућа...

Миховил Николић.