Srpski književni glasnik

Р:О'МГА НИТИ КА:

Има ти питоми крај, брежуљци га сјенати скрише

И поток се вије у доли у сребрене арабеске,

Сунца је сјај тамо благ и сјене су мекше и тише, Гдје цвату цикламе жарке под заклоном дуба и љеске. Да нам се склонити ту на клупу од маховине.

Уз једино свјетло плахо из драгих ти очију плавих Причо бих бајке ти ја романтичне, из давнине,

Кад људи су живјети знали и умриети од љубави:

Био ти старински дом, већ бршљан је расо кроз стиене, Изумиро род је ту давни, још једна тек младица била, Дјевојка кнежевека сна — ко приче јој невине зјене. И поносно шутила усна, ал у срцу тајна се крила. Једном је чесминов грм зашумио издајно гласно

У свибањској опојној ноћи, кад нарав од љубави јеца. Мјесеца. сребрени сјај обасјао перивој јасно

И видио човјека проста, гдје дивном пред племкињом клеца. Можда је видио он и старицу мајку гдје клону,

Од стида, од најгеже ране, што кћерка јој најдража зала. "И онај мирисни грм, кад руку је такнуо ону Изнемоглу, блиеду, још дуго од туђег је дрхтао јада. Онда је дошла у дом сред ноћи по тихоме путу Невидљива. незвана гошћа, у оку јој мржња далека, Ниеми донесла страх и страву у мркому скуту

А љули су звали је болест и нису јој знали лиека. Када је запао сниег и прекрио брда и доли

Неосјетно, сабласно тихо у мртвачко ледено вело Блиеда је племкиња још у тешкој гинула боли

И мислећи процвало опет то чесмина цвиеће биедо