Srpski književni glasnik

Во СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

мрачине. Преплашена пак цијуком бурних птица, здуха,

из облака, час-по шмигне у какву јаругу и ту — често пута као незвани гост окретне кунице, миловидне ласице или смрдљивог твора — прићућори се за час, па

опет кубацне извам и стане се опрезно шуњати к нагоном опредијељеном јој циљу.

Ниђе живе људске душе напољу. Та ко би без преше ломио врат но овом кијамету7 Али ипак по каљавом путу од Касабе преко ПЏевесињског Поља гегуцају двије необичне прилике, у одрпаном и неправилно ишараном одијелу, посагнувши се под теретом пуних тораба објешених о раменима.

То су просјаци. Један од њих је ћорав — а то се познава п по мраку: јер ћоравом страном више пута лупи о какву позиду поред пута, а други хром толико да се и у невиђелици може опазити његово цотање држећи се један за другога, клизајући се по глибавим плочама, чешће посрћући и градећи калупима својих леђа отиске на раскачканој путањи, отресајући се, охкајући, уздишући и пухајући у озебле прете, хитају кукавци до оближњег села, ђе се надају добити конак и вечеру.

И већ бијаху нека доба ноћи, кад просјаци стигоше у Кифино Село. У првој кући на коју наљегоше, чуше гласан разговор и лупу — знак да чељад нијесу још поспала. Оврате и закуцају на врата.

Има ли ко дома“... завика цотави,

O... домаћине!... раздрије се Ђћорави.

— Ко зове“... одазва се један крупан глас изнутра; врата се од куће отворише, а на њима указа млада. невјеста с лучем у руци.

Добар вече!.. јавише се оба просјака једногрлице, и уђоше мимо њу унутра, додавши више ради обичаја: „Може ли се напријед 7...“

Добра ви срећа!... Може, како "да не... одазваше се три мушкарца искрај огњишта.

— Приватите им те струке, па нек се примакну