Srpski književni glasnik

СРБСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК. Књига ХУ, БРОЈ 2. — 16 Јул, 1905.

ЗУЛУМ ЗА ЗУЛУМ.

Била је мрачна јесења ноћ да нијеси могао раеспознати дрво од камена. Црни облаци прекрили студено небо, а из њих пљуснула киша, па се нагони на саганаке, засипа тле и једнолико добује по валовитом земљишту — као да се нека надземаљска сила наканила да растопи сва брда и брегове, којп јој милијунима година тако гордо пркосе и својим јој кршевитим гребењем и цикуљастим носевима висину гребу, облаке раздиру, муње крше а громове цијепају.

Између крупних кишних капи као да полијећу мразне иглице п боду што год погоде. Земља се разглибила, врела подустала, воде надошле, путови раскачкали, — никуд да се макнеш. Из скровитих села чује се кадшто тренутни лавеж паса, који глухо одјекне о оближње странчине, као звук произведен ударом бренца у мокром чактару о шупље дуварове нахерене појате, па се изгуби незнано куд, да му се други с другог краја одазове.

Из горнатих халуга и дебеле мрчаве разлеже се кадикад завијање гладних вукова, као покајнички јаук пробуђене савјести над невином жртвом разуздане подлости. Гђегђе зашкамуче лукава лисица, прикрадајући се кроз мрак и густо шипражје к сеоским кокошињацима и попут мачке или ивањданског свијетњака јагрећи мудрим очима кроз густе неопипљиве слојеве досадне по-

6