Srpski književni glasnik

to БАДЊЕ ВЕЧЕ у КАСАРНИ, 8

вод. Запазио сам га још у почетку јер је вазда пред =o iomnasak Ha yuembe правио неред гурајући се међ прве редове и протествујући: што да он буде баш на зачељу чете 7! Волео сам га неописапо, тог живахног, бистрог и паметног дечка „од Књажевачко“. Волео сам га јер је. био друкчији но остали војници и по својој епољашности и по души; био је нежног тела, малсних, узаних руку, као да није мотиком никад руковао. Његове очи биле су оно што вас је на први поглед привлачило: благе, граорасте, женске очи са меким, детпњским п безазленим изразом. Колико сам се пута паљутио на њега због невештине на учењу, али кад ме он погледа тужно и некако молећи, мене прође воља да га казним. А био је вазда весео п разговарао; зато ме п зачуди натмуреност његова лица, кал уђе к мени у собу да ме пзвести за патролу.

Није почињао никакав разговор, као што му је био обичај у „приватним“ приликама, пошто је према мени

био слободнији.

„Како је, Станко, је л' пријатно на етражи 7“ — упитах га, тек да започне разговор.

„Е, госпов' потпоручик, јадно нам добро! Мало пре лежим на оној тврдој „душеми“, тамо у сгражари, па се мислим: Боже, што нисам сад код моје куће! А знаш како је лепо тамо Мала нам је кућица, ама је у њој сад топло п весело. Целу ноћ сад тамо чувају бадњак и пијуцкају врућу ракију; моја баба — очева ми мајка — прича оне страшне приче о вукодлацима, да нам прође време и да не дремамо, а ми се згрчили око огњишта па не трепћемо, а коса нам се диже од страха. Па тек сутра! Ето, тако се мислим, па осетим како ми се овде у грлу купи нешто, па оће да ме удави, а очи ми се пуне сузама,“ — говорио је тужно Станко.

Осећао сам да сиромах младић има право, јер то исто је и мене мучило.

Наредих му да ми пошље два војника из чете за

1"