Srpski književni glasnik

И:Л.С-КОА ВЕНЕ ЕА; (Крај.) :

Били смо у Пијгаригу, и свадба је већ хтела да се крене у општину, кад ми Г. Алфонс рече сасвим полако, лупивши се по челу: i

— Ала сам учинио глупост! Заборавио сам прстен. Остао је на прету Венесрином, да је ђаво носи ! Немојте бар казати мојој мајци. Она можда неће ништа ни ипрпметити. — Могли бисте послати кога, рекох му.

— Немогућно. Слуга ми је остао у Илу. На ове

људе опет не смем да се ослоним. Хиљаду п двеста.

динара диаманата! то би могло многе да доведе у искушење. Уосталом, шта би мислили овде о мојој 'расејаности7 Терали бп пепрестано шалу са мном. Прозвали би ме мужем статуиним.. Само да ми га не украду! Срећа што се они моји певаљалци плаше од идола. Не смеју да му приђу на дохват. Уосталом, не мари ништа; имам други прстен. А

Оба обреда, грађански m црквени, извршише се с прикладном помпом; п госпођица од Пијгарига прими прстен неке париске молискиње, име слутећи ла јој њен верепик приноси на жртву једну љубавну залогу. Затим се заседе за сто, где се пило, јело, чак и певало, до миле воље. Мени је било жао младе што је весеље било мало разуздано; али се она. ипак боље држала но што сам се ја надао, и у њеној забуни није било ни неспретности ни извештачености.

Можла храброст долази заједно с тешким приликама,

Пошто се доручак свршио кад је милом Богу било угодно, у четири сата, људи изиђоше да се прошетају

по парку, који је био диван, или су гледали сељанке из =

не а ше