Srpski književni glasnik

, Антон Чехов. 23

Бар и одбрана животних идеала, спремније на жртве и издржљивије у борби од мушких. Пример су за то, међу осталим, прекрасни женски портрети Зинаиде Фјодоровне из „Приповетке непознатог човека“ и Верочке из приче истог имена, од којих прва сећа на Јелену из „Дан пре“, а друга на Наталију из „Руђина“ Тургењевљева.

Држећи се својих утилитаристичких погледа на задатак уметничке књижевности, Чехов се не задовољава само указивањем на недостатке живота, но пластичним и свагда необично живахним и примамљивим облицима слика и идеал оног живота коме сам тежи и коме и своје читаоце упућује. Песник-естетик Тригорин у Чеховљевој драми „Галеб“ (Чака), вели да је за песника недовољно да се само усхићује лепотама природе, да буде само пејзажист (сликар пределских слика), но се од њега још тражи да буде грађанин свога народа и времена, да воли своју отаџбину, свој народ.

„Ја осећам, — вели исти Тригорин о себи, —

да, ако сам ја писац, онда сам обвезан говорити о

народу, о његовим патњама, о његовој будућности,

о науци, о правима човековим.“! 0

Пишући своје новеле и драме, Чехов је свагда имао на уму захтев који је горе истакао у свом производу и према њему је удешавао сав свој рад. У том погледу Чехов је у најстрожијем смислу речи, више но на пр. Гончаров и Тургењев, писац оне литерарне школе коју су својим поетичким творевинама и критиком засновали Гогољ и Бјељинески, и која је тражила да уметнички производ буде орган етичког и политичког сазнања друштвеног. „Нека је руска приповетка колико-толико добра,

а главно: нек је стварна — ја не да је читам, но

је гутам, — вели Бјељински у свом писму другу Боткину 1847 год. „Ти си, — продужује Бјељински, мекушац, гурман, теби само да је поезије и уметности... А мени поезије и уметности не треба више,

ı XIII, 1629,