Srpski književni glasnik

по та

о Уметнички ПРЕГЛЕД. 59 и у попрејима, има нечег ширег, снажног, што увек чини пријатан утисак, и заслужује да се нарочито помене. Од ликова, поменућу као најбоље успеле: ликове Панчића, г. Милана Јовановића, и гђце Сипмићеве.

Од г. С. Роксандића имали смо на изложби „Роба“, који је красна, прекрасна ствар, и кога моји читаоци извесно добро знају из Народног Музеја. О њему је донста тешко сувише добро говорити. Прва замисао и став кипа опомиње на оне разне „рањене“ п „умируће Гале и гладпаторе“ по старим музејима. Алп је г. Роксандић то „опште место“ вајареко, изменивши га врло самостално, учинио својим. Пре свега, пме које је дао кипу, — те према томе пи мотив кипа, — његов је изналазак, и врло добар изналазак; представити роба ставом који је изабрао г. Роксандић, била је врло срећна мисао; његов је „Роб“ врло драматичан п патетичат. Пето су тако и појелиности кипа самостално и врло срећно Замишљене и изведене. Силуета је прегледна, добро компонована, положај главе, трупа, руку, и ногу истинит и пун смисла п израза, поједипе линије кипа пуне живота и лепоте, анатомија и моделпрање беспрекорни (за лепоту линије и тачно моделирање видите као пример, између осталога, ону опружену десну ногу), речју, целипа и делови, све је подједнако лепо. Г. Роксандић је са својим „Робом“ врло много обећавао. Очевидно му прилике нису допуштале да своја обећања искупи; ни у Београду није лако радити, а камо ли у Крагујевцу; ни у Бечу није тако лако радити као у Паризу. Отуда је, без сумње, други изложени рад г. Роксандића, „Филип Вишњић, српеки Омир“, знатно слабији од првог. У изради је мало проучен, у композији нешто збуњен, заплетен. Добар је, међутим, покрет навише надахнуте главе слепога песника.

Г. Божидар Карађорђевић, кога смо познали » као сликара, изложпо је два лика у високом рељефу. Оба су радови даровитог љубитеља,