Srpski književni glasnik

„пи Уметнички ПрРЕГЛЕЛ. 61

су руком лекаревом, који пипа било болесном детету, везаше“ обе половине рељефа), дубока озбиљност п човекољубиво осећање којим дише цео призор, савршена појединачна израда, све је пуно знања Im осећања. Осећате, на најнежнијем, на најбоље изабраном примеру — на болесном детету — све добро које медицина може учинитп човечанству; сигурни сте да ће тај озбиљни старац излечити то лепо дете. Тај хармонични завршетак „добар свршетак комада“ — био је овде у природи ствари ; али је још п карактеристичан за г. Франгешову уметност: г. Франгеш је леп п нежан. О петој вештини сведоче, као што рекох, и остали радови г. Франгеша. Сви заслужују помена; нека, међутим, буду парочито поменути ови: „Атлет који савија гвожђе“, на коме сваки мишић и делић, од најмање црте на лицу до малог прета на ногама, суделују у напору; — „Бик“, који изредно стоји у својој мирноћи и енази, .. Solenne соте пп топштепео,

као што се вели у Кардучијевом сонету; — „Св. Доминик“, с његовим аскетским до ситница „пепитаним“ лицем;

„Исус пријатељ дечји“, пун озбиљности и нежности; — и попрсје нашег љубазног Ђалског, ванредно моделирано, и тако живо да нам се чинило да је Ђалски међу нама догод је ово попреје било у Београду. Најзад, у „Благовестима“, оборена глава и еклопљене руке Маријине иду у најнежније ствари које сам видео. Г. Франгеш је један од најхармоничнијих и најпотпунијих уметника на Словенском југу.

Г. Рудолф Валдец је, и по нарави и по начину рада, скоро противност г. Франгету. Г. Валдец је скоро сув, крт, и као угласт п без облине ; али та кртост п одсуство облине нису без своје дражи. Има дана кал човеку лепота изгледа слатка (ја знам да хулим!), кал му угласте, мршаве форме годе, кад му ствари „са добрим свршетком“ изгледају сувише оптимистичне, удешене, неприкладне расположењу данога тренутка. У такве су дане дпеонанције, песпмистичка опорост, нервозна и угласта