Srpski književni glasnik, 01. 01. 1906., S. 38

КроникАа о Владавини КАРЛА ЈХ. 12

дачица2 упита капетан кад се Бернар вратио и кад је учитељ свирања отишао.

— Ништа, одговори Мержи равнодушно и гледајући с много пажње Богородипу о којој је било речи.

— Но, немој крити од мене. Треба ли те пратити на какав љубавни састанак, чувати улицу, и дочекати љубоморне ударцима мача пљоштимице.

— Ништа, кажем ти.

— Добро, како ти је воља. Задржи своју тајну за себе, ако хоћеш; али кладим се да бар толико желиш да ми је кажеш, колпко ја желим да је дознам.

Мержи расејано удари прстима неколико жица на титару.

— Збиља, Жорже, ја не могу вечерас на вечеру код Г. од Водреја.

— А! дакле вечерас је тог Је ли лепаг је ли каква госпођа са двораг пучанка2 трговачка жена2

— Право да ти кажем, не знам. Треба да будем представљен некој госпођи... која није Францускања... Али којој... то не знам.

— Али знаш ваљада где ћеш се с њом наћи 2

Бернар показа писмо и понови оно што му је старица рекла мало пре. |

— Рукопис је изврнут, рече капетан, и не знам шта да мислим о толикој предосторожности.

— Мора да је нека велика госпођа, Жорже.

— Ето што су ти наши млади људи; најмањим поводом уображавају да ће им се најодличније госпође бацити у наручја.

— Помириши само мирис који има ово писмо.

— Шта то доказује 2

Капетаново чело наједанпут се помрачи, и једна црна мисао сену му кроз главу.

— Коменжеви су злопамтила, рече он, и ово је писмо можда само позив с њихове стране да те намаме на какво усамљено место где ћет скупо платити ударац који их је начинио наследницима.

ди

~ па аи во