Srpski književni glasnik, 01. 01. 1906., S. 43

9) Српски Књижевни Гласник.

— Ничега сличног не треба овде да се бојите. Него, реците ми, како вам се чини ова соба 2

— Врло је лепа, заиста; али би ми ипак било досадно, ако би у њој морао остати сам.

— Доћи ће неко да вам прави друштво. Али ми, пре свега, морате нешто обећати.

— Шта2

— Ако сте католик, положићете руку на ово распеће (она та извади из једног ормана); ако сте хугенот, заклећете се Калвином.. Лутером, укратко свима вашим боговима.

— А на шта треба да се закунемг прекиде је он смејући се.

— Заклећете се да нећете покушавати силом да познате госпођу која ће доћи. Услов је тежак.

— То вам је. Закуните се, иначе ћу вас одвести на улицу.

— Добро, дајем вам своју реч; она вреди више но смешне заклетве које ми предлажете.

— Тако; а чекајте стрпљиво; једите, пијте, ако вам се прохте; за који час доћи ће Шпањодка.

Она узе огртач и изиђе, закључавши врата за собом.

Мержи седе у једну наслоњачу. Срце му је силно куцало; осећао је силно узбуђење п готово исте врсте какво је осећао пре неколико дана на ЉЂачкој Ливади, у тренутку кад се срео са евојим непријатељем.

Најдубља тишина владала је у кући, и прошло је једно преко мере досадно четврт часа, за време кога му је машта наизменце износила пред очи: Венеру како излази иза завеса да му полети у загрљај; графицу од Тиржиса у ловачком оделу; неку кнегињицу краљевске крви; гомилу убица, и напослетку најужаснију помисао, неку стару жену заљубљену.

Наједанпут, без и најмањег шума који би казивао да је неко ушао у кућу, кључ се нагло окрену у брави;