Srpski književni glasnik

+

О а ам ам

Наш Међународни Положај. 987

нија и скопаљски санџак не би свакојако били данас позорница овога страховитога мећусобнога истребљења, које само може да слаби симпатије европскога јавнога мњења према потиштеним хришћанима у овим странама. По несрећи, тај предлог није био прихваћен као што се обелоданило поменутом полемиком између „Дена“ и „Вечерње Поште“, кривицом бугарске владе која је, изгледа, од њега јако зазирала.

Здашто2г Пред тим бисмо питањем стојали дуго у недоумици како да на њ одговоримо, јер, доиста, није лато погодити разлоге којима би се могао правдати и опровдати непристанак бугарске владе на овакав заједнички корак. Осим поменутих већ обзира, на њ је обе земље упућивала и политика зближавања, започета 1904 тодине у Нишу, а санкционисана у Софији. Потреба је била да ова политика добије на неки начин и свој конкретан израз, у толико пре што су на то врло много полагале баш оне Велике Силе на које су Србија и Бугтарска имале да учине овај апел. А против салржине предложенога апела, као ни против начина на који је имао да се учини, ни један од меродавних фактора у Бугарској није имао у своје време ништа да приметп. Сви су, на против, признавали да је, по садржини потпуно уместан, по начину извођења добар и оправдан, али су се ипак устезади да га прихвате. Разлоге томе устезању открио је неколико месеца доцније С. Радев, који је, по својим везама, био у положају да о њима буде добро обавештен и који се с тога у јавности стално истицао као њихов тумач и бранилац. Поводом тврђења у „Дену“, да је српска влада предложила Бугарској да учине пред В. Силама заједнички корак у корист хришћана у Маћедонији, Ст. Србији и једренском вилајету, С. Радев се пшта какву бисмо корист имали од те манифестације. И на ово питање даје одмах овакав одговор: „Велике Силе примиће је, даће нам магловита уверавања да се Европа стара о примени рефорама, и нота ће најзад бити заборављена. Срби имају свој рачун; за