Srpski književni glasnik
~
МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 5
је била најџаметнија међу женама, стотину је пута рекла: жена кућу држи. А у овој кући жене нема, главе нема, среће нема, и с тога мој Саво јадује и мучи се к'0 нико на свијету...
И пребацивши танку округу преко главе а потпасавши се некаквом упрљаном бошчом, загрну рукаве, те сама поче чистити, уређивати и намјештати ствари. Немилосно поче бацати чаршаве, јастуке, пешкире, завјесе Милкине и некаквим старудијама китити собу. Избаци чак и Милкино ново огледало и замијени га старим, са напуклим стаклом, јер је то заостало из златнога доба, док кућа није била окаљана.
— Ама шта то радиш“... — једва се усуди да запита Милка, која је као окамењена стајала и никако се није могла прибрати. — Што избацујеш ствари које ником не сметају.
— Ја знам шта радим, — одговори Мара осорно, не баталећи посла. Ником о том нећу дават' рачуна... Ово је кућа мога брата и ја могу радит' шта хоћу...
— Ама ово је и кућа мог мужа, — дочека Милка слободније. — Он ме у њу довео.
— Ја сам му сестра по божијем наређењу, а ти се уза њ привезала по ђавољој вољи, — окреса подругљиво. — Да те он није уз'о, ти би сиједе плела, јер нијеси боље ни зарадила... Ама у њега, несретника, мехко срце, па се емилује на свакога... И на Циганку би се емилов'о... Ти би требала да си за то зафална и њему и мени и да нам стопе љубиш, што емо икако пушћали да живиш у овој кући... |
— Ја нијесам ни прије у слабијој кући живила, одговори Милка савлађујући се да не плане. — Ја сам и прије свега имала.
— Камо среће да нијеси свега имала, боље би ти било, — окоси се Мара — И не причај ти мени о свом животу, јер би ме било стид и слушати... Само шути и мирно гледај шта ја радим... Моја покојна мајка, каква се у нас неће родит' још за сто година, није се мије-.