Srpski književni glasnik

908 Српски Књижевни ГЛАСНИЕ.

лета 1848“. У њима је дала израза своме болу што Маџари захтевају од Срба да њихова деца уче место српског маџарски. Песма се завршава стиховима: „Све је мирно, и небо и земља. Ја сам сама. Дај Боже, да звезда слободе сине и Бошњацима.“ Цензура избриса последње строфе и тако изостаде штампање ове пееме, која је требала да се појави о новој 1548 години.

Ускоро се појави борба за слободу, славнога пролећа године 1848. То прохуја и кроз усамљени Врдник и околна места. Младеж се додуше не оружаше оружјем, јер то забрањиваху, али су у поворкама ишли Вуковару, идући за брзо импровизованом црвено-плаво-белом народном заставом. Наша пееникиња у народној ношњи ишла је пред поворком. Она беше у белој сукњи, која је око струка била причвршћена јасно плавим појасом. Горњу хаљину је украшавала црвена, сомотска, пелцом окружена јака, главу црвена марама са плавим свиленим ројтама. Једнолдушна, мирољубива поворка хтела је само показати саплеменицима своје симпатије. Тада навали хусарека стража и натера детињасте патриоте на повратак. На Ђурђев-дан понови се њихов поход, овога пута певајући песме које им је пспевала лепа заставкиња која је опет ишла напред: „Народној тробојци“ и „Славенској липи“. Ове песме ускоро постадоше попунарне, гласно певане и рецитоване, а штампане тек године 1849 у џепној књижици „Gondenjak“ (?!). Друге песме „Елегија на војводину смрт“, „Србин на бојном пољу““, „Бану Шупљикцу““ и још друге, прожете најватренијим националним осећањима, испеване у најплеменитијем одушевљењу за слободу, изашле су из њенога пера.

Мени самом беше пријатно да познам ову жену пуну чежња за модерне немачке песнике, између којих ју је највише привлачио сентиментални, меданхолични

11 Шесме“, 39: 2 Србин на боишту, Песме, 31. 3 Вопводи Стефану на дан доласка, 37. Воиводи СтеФану на

болном пол, 38,