Srpski književni glasnik

918 ОрРпски Књижевни Гласник,

браника свог срца и то после тако кратког сена среће! СО лепом материнском љубављу пише ми она о свом малом сину Јанку. Радујем се, пријатељу, што п Ви уживате исту ту лепу радост живота. Ја замишљам то мило мало анђелче које, како ми Ви пишете, има очи сличне мојим. Срдачан пољубац његовим очима. Али, нека не пролију толике сузе као моје! Са мојом матером је нестало и оне преграде између мене и оних мени несродних људи са којима сад по нужди као домаћица морам да долазим у додир. При самом њиховом даху слаби моје осећање наклоњено само узвишеним стварима, и дух ми тужи и — тоне, постепено тоне! Тешко је, врло тешко живети међу себи неједнаким. Док ми је мајка живела, пролазила сам ја поред њих, само поздрављајући их и ишла на брегове, у цветне долине, на жубореће изворе, где ме је каткад очекивала вила с песмом, или где је моја још врло млада дивна сестра, лепа као ружин пупољак, брала цвеће те смо правили венце, а сад — сад је све прошло! Нема више венаца и мојих песама! Не једна но многе ледене руке из мог народа притискујући гуше мој дух. Сад у Новом Салу почиње да излази нов белетристичан лист „Новенка“.!“ Циљ издавача Емила Чакре јесте леп, али непостижан.

Моја Ba сестра врло захваљује на томе што сте питали за њу и жели да види пријатеља своје сестре код нас, па ће Вам сплести леп венак од цвећа, као захвалност што сте преводили српске песме које она јединствено пева.

Милица.“

Опет наступи мали прекид у нашој преписци ; после тога дође ми писмо датирано 20 децембра 1962 чију садржину у целини саопштавам:

„Питате ме, поштовани пријатељу, да ли још познајем Ваш рукопис; мој пак рукопис Ви нећете познати, јер га пише рука која сад врло мало ради пером, дух коме су непрекидни тешки удари судбине џотпуно угушили сваки полет ; примите дакле писмо од руке једне пријатељице, која, мој драги

! Словенка,