Srpski književni glasnik
928 Српски Књижевни Гласник.
народне епске поезије „уопште, а српске напосе“. Из-
носи укратко српску историју. Затим говори о самом публиковању српских народних песама, почињући са опатом Фортисом.] „Немци и ми, Енглези, имамо већ доста од тих песама и код нас преведених, па сад чак и Француска, чија је Муза била тако дуго окована поетским сопуепапсевз из века Луја ХТУ почпње да показује одлучне знаке поправљања у том погледу. Безимени преводилац ове мале свеске обележио је ту промену у општем укусу и потписује је као разлог кад се одлучио да штампа. ове илирске баладе.“ |
[Даље се говори о самом преводпоцу, по ономе што је он о себи изнео у предговору, и оцењује се његов pan: стр. 664.)
„Несрећом, и ако Талијан, он није следовао примеру Фортиса, који је, дајући италијанску версију, давао одговаргјућу у форми тих илиреких нестихованих трохеја, него је давао просту француску прозу, што је транемутација која иде на штету ако ничега другог, а опо уметничких особина стиха, јер постоји једна неизразива (техртев Је), чак да кажемо тајанствена веза између мет, ичке форме и обрта и тока мисли, тако да не можемо примити да се они раздвоје. Као пример за ово читалац нека само упореди Фортисов превод „Племените Хасан-агинице“, или превод Г. Бауринга са версијом исте песме, дате у овој евесци пред нама.
Илирска поезија, као што се може очекивати, показује велике сродности са српском. Као и ова, она слави nena of savage atrocity and of gentle and horrible virtue“.
(Карактерише се српеко-илирека поезија по примерима из Гусала. Говори се о урокљивоести и вампиризму. Затим се опширно износп готово све о Хиацинту Маглановићу, што је изнето у белешци пред самом књигом. Затим се почиње говор о самим џесмама, гле се даје
Ре фр – x
4 де Ok NR ok ai А