Srpski književni glasnik

последица тих погрешака. Увек је одо равао, а понекад излазио на сусрет мојим захтевима у томе погледу.

По несрећи његово понашање је било више Олагородно и племенито него нежно. Ја сам осећао сва његова права на моју Олагодарност и моје поштовање, али никакве поверљивости није никад било између нас. У његовом духу је било нечега ироничног што се рђаво слагало са мојом природом. Ја сам тада хтео само да се предам оним првобитним и силовитим утисцима који бацају душу изван опште сфере и уливају у њу презирање према евима пред=метима који је окружују. У оцу сам гледао, не надзорника, већ хладног и заједљивог посматрача, који се прво смеши из сажаљења, па затим прекида разговор са нестрпљењем. Не сећам се да сгм за првих мојих осамнаест година разговарао са њиме читав час. Његова писма су била љубазна и пуна паметних и благих савета; али чим бисмо се нашли један поред другога, у њему је било некога устручавања, које ја се и нисам могао објаснити и које је на мене утицало врло неповољно. Ја тада нисам знао шта је то стид– љивост, онај унутарњи Сол који нас гони до најдубље старости, који нам суззија у срце најду ље утиске, залеђује нам речи, изопачава у нашим устима све што покушамо да кажемо ч не допушта нам да се изражавамо икако друкчије до неодређеним речима или више мање горком ијронијом, као да бисмо се на самим нашим осећањима хтели осветити за бол који осећамо што не можемо да их покажемо. Ја нисам знао да је чак и према своме сину мој отац стидљив, и да ме је често, пошто би дуго чекао од мене какав знак љубави, који као да ми је његова привидна хладноћа ускраћивала, остављао сузних очију и жалио се другима како га не волим.

Моје устручавање према њему имало је јаког утицаја на мој карактер. Исто тако стидљив као и он, али бујнији, пошто сам био млађи, навикавао сам се да у себе затварам све што осећам, да склапам самачке планове, да за њихово извршење рачунам само на себе, да мишљења, интересовање, помоћ, па чак и само присуство других сматрам