Srpski književni glasnik

Њу

%

АЦАЛИНА РКО у ИАЕА а \ 9

дину дана ми смо у нашим. неисцриним разговорима. проматрали живот са свију његових страна а смрт као крај свега; и пошто сам толико с њом разговарао о смрти, видео сам како је смрт покоси пред мојим очима.

Тај догађај ме је испунио неким осећањем. неизвесности према судбини и неким нејасним сањаријама које ме нису никако остављале. Код песника. сам најрадије читао оно што подсећа на краткоћу људскога живота. Налазио сам да ниједан циљ није вредан никаквог напора. Чудновато је да је тај утисак слабио у колико су се године гомилале на ме. Да ли је то е тога што у нади има нечега сумњивога и што, кад ње нестане у животу човечијем, тај живот добија строжији али позитивнији карактер“ Да ли с тога што живот изгледа у толико стварнији у колико илузија. нестаје, као што се врхови стена. јасније оцртавају кад се облаци растуре.

Оставивши Гетинген. отидох у варошицу Д „7“ „. Га варошица Сејмпе престоница једнога кнеза, који је, као и већина немачких кнежева, Олаго управљао малим крајем. штитио просвећене људе који би се ту настанили, давао свакоме потпуну. слободу мишљења, али који је ограничен старим обичајем својих дворана баш самим тим сакупљао око себе већим делом само безначајне и средње људе. Мене на том двору дочека радозналост коју улива сваки стјранац који наруши круг једноликости и етикеције. За. неколико месеци нисам могао опазити ништа што би могло привући моју пажњу. Био сам захвалан на љузјазности и услужности која. ми је. указивана; али час би ме моја стид љивост спречила да се њима користим. а час умор од неког бесциљног немира причињавао је те сам више волео самоћу него отужна. уживања на која сам био зван. Никога нисам мрзео, али ме је мало људи занимало; а људе равнодушност. вређа: они је приписују злоби или извештачености; они неће да верују даје човеку заиста досадно са њима. Некада сам се трудио да савладам своју досаду, предавао се дубоком ћутању; то ћутање се ематрало за

презирање. Други пут, уморен сам својим ћутањем, отпочео