Srpski književni glasnik

928 Српски Књижевни ГлАСНИК.

снога оца по прашини“; и Хамлет јој је одговорио оним својим позџатим речима: „Није само мрки плашт мој. добра мајко, ни свечана прнина уобичајенога одела“... и тако даље. На то се Краљ умешао, и остатак одломка. гласи овако:

К р А љ.

Нежно је и похвално од вас, Хамлете,

Што тако оплакујете свога оца;

Али, ви морате знати, и ваш је отац изгубио оца; Тај изгубљени отац опет свога; и потомак је дужан По синовљој обавези да за неко време

Жали за покојником ; али трајно остати

У тој тврдоглавој жалости, значи бити

Безбожно упоран; бити мекушно уцвељен; Показује расположење пренепокорно небу,

Срце неутврђено, дух нетрпљив,

Схватање просто и неуко:

Јер оно што знамо да мора бити, и што је обично Као најобичнија ствар у нашим очима,

Зашто бисмо ми у нашем пркосном опирању

То узимали к срцу Не, не! то је грех према небу, Грех према покојнику, грех према природи,

Ствар сасвим неразумна за разум, који стално вбори О смрти оцева, и који је одувек довикивао,

Од прве лешине до овога који је данас умро :

„ Гако мора бити!“ Ми вас молимо, свалите са себе Ту бескорисну тугу, и сматрајте нас

Као свога оца; јер, нека чује свет,

Ви сте нашем престолу најближи;

И не мање високе љубави

Но што најдражи отац има грема своме сину

И ја поклањам вама. Што се тиче ваше намере Да се вратите у школу у Витенберг,

Ова је врло супротна нашим жељама :

И ми вас молимо, склоните се, и останите

Овде, у милости и окриљу наших очију,

Наш први дворанин, синовац, и наш син.

КРАЉИЦА.

Немој да твоја мајка моли узалуд, Хамлете; Молим те, остани с нама; не иди у Витенберг.

! Види оригинал.