Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 885

860 СРпски Књижевни Гласник. жене, деца, старци и богаљи, момчадија која поставља

софру јаничарима, и један једини човек, који као и остали запомаже у несрећном хору деце, стараца и матера. Све је то помирено својом судбином и очајно приклања главу, савија руке, плаче и моли, док не умилостиви каквог Кулин-капетана или Таут-бега, и све то што ти мученици имају да поднесу у жртвама и мукама, треба да ми поднесемо у утисцима у драми. То није мало, и, ако је и истинито, то није угодно ни естетично, чак и за наше врло издржљиве нерве, који су иначе свикнути на тај данак у патриотским сузама у позоришту.

Све то, разуме се, није било потребно таленту Бранислава Нушића, и ако се он изгледа помирио са надимком српског Сардуа. Јер, ако је после „Кнеза од Семберија“ могао с поносом примити име драматичара који је написао „Отаџбину“, никаква интереса није имао настављати даље каријеру великог позоришног фабриканта, дајућиту „Данку у крви“ један рђав чин „Тоске“.

МИЛАН ГРОЛ.

NB. Драма „Данак у крви“ награђена је трећом наградом у овогодишњем драмском конкурсу.