Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 907

882 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

__— _ —

улазио у стражару изгледао је једина жива фигура у овом пејзажу без покрета и под непрекидном црном кишом: како чује да се приближују кораци из мрака и по блату, излазио је пред стражару с пушком на рамену, стане мирно и отпоздрави са „пред перси“ официре, који су у гомили излазили из касарне, или подофицире, који су се један по један журно враћали из вароши. По неки пут погледа и на овај свет у гомилици који је поред својих празних лонаца стајао уз отраду и киснуо.

Још одавна остао је био обичај да се по вечерњем обеду раздели сиротињи све што од јела преостане. Ако није ништа остало, давали су им тврде тајине који су последњих дана претекли. Понеки млађи официри противили су се овом „задушничком обичају“, али кад се у анцеларији поведе разговор, да би требало забранити ово „дреждање с празним лонцима“ пред касарном, стари капетан-Арса, који је био родом из најближег села до вароши и већ тридесет година служи у овом гарнизону, стане их одвраћати с простодушном добротом:

— Нека их, и то је народ, брате мој, па старо, гладно, жалосно...

И онда још енергичније устане у њихову одбрану:

— Њима треба уделити, али не као просјацима, него... брате мој... онако право кристијански....

И настави говорити, сам и полако, као стари људи из народа, са много речи које све иду око једне ствари, како је „севап“, „брате мој“, гладнога нахранити и жеднога напојити, уметне неку причу о једном Турчину „туђа вера, брате мој“ — који је, полазећи за навек из ове земље где се родио и где су му стари живели, подигао три чесме на три улаза у варош. И тако иде разговор на дугачко и на широко, пређе и на ове људе који чекају тамо на киши, да им се из казана раздели храна за вечерас. Капетан-Арса познаје их, неки су били своји људи, трговци, па пропали, а кад несрећа падне на човека, онда „нема више бела дана“, убије га, дотуче. И онда стане приповедати о „чочек-Лени“, коју су некад гледали