Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 911

. * „.““ ~.” и < ву КУ Др, ПС и о | и % 7 и :

886 СРпски Књижевни Гласник.

Старица, којој то рече поднаредник, не одговори ништа, но држи свој лонац пред собом, скрушено и понизно. Испод убрађене црне шамије виде јој се само мале очи и носић; помодреле усне биле су јој стиснуте, а ноздрве су од њена учестана предисања подрхтавале. С малом главом, ситна и бојажљива, изгледала је као мали миш. Поднаредник је већ од пре два месеца назвао „божјом вољом“, јер јој је та реч најчешће у говору долазила.

— Хајд, сипајте прво „божјој вољи“ — подвикну поднаредник, али милостиво и благонаклоно.

Жена приђе казану својим убогим и ситним кораком, те, кад јој насуше у лонац јела, поднаредник опет милостиво, али гласом команде, подвикну:

— А сад „божја вољо“ на лево круг... напред марш... један два... 4

И старица као мали миш изгуби се у мраку.

Док се сипало осталима, поднаредник приђе „чочекЛени“, ухвати је за руку, а жена и не подиже главе.

— Ово је та „чочек-Лена“, ако нисте знали окрену се поднаредник и рече подофицирима. Двојица, тројица приђоше јој и загледаше је.

Поднаредник је пријатељски затим удари по рамесну и рече:

— Хајде, причај нам, „чочек-Лено“, како те је из Цариграда довео покојни пуковник Панта, па ћеш добити два парчета меса, и даћемо ти сви по грош.

Жена ништа не одговори. Поднаредник се наљути и викну осорљиво:

— Причај.. Не дамо ти ништа док нам све не испричаш.

Подофицири се приближили сви и чекају. Један паредник између њих рече:

— Даћемо ти сви по два гроша, причај; добићеш, сто, два динара.

„Чочек-Лена“ ни главе није хтела подићи. Подна-, редник је ухвати за раме и затресе:

— Чујеш, ти, хоћеш или нећеш

Ако и И но

таи

из 24 5