Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 917

892 СРпски Књижевни Гласник. COO

Кад Пјер изиђе из школе, Маргерити је било двадесет и три године. Дивна девојка, у пуном цветању младости, која се развила и поред стешњавања свога скученог живота и поред угушујућих граница затвореног видика. Под својом плавом, без мало не риђом, косом имала је „боју лица засењујућег сјаја, која опомиње, нек се не тражи мадригал у овом поређењу, — на планински снег, као крв румено обојен при сунчевом рођају Овај свежи цвет уносио је у мрачну кућу тон светлости и веселости. Карактер Маргеритин расцветао се као и њено тело. Остао је чак мало детињски, док је њена лепота већ имала све развијене чари једне потпуне жене. Њен дух, који је маркиза обраћала озбиљним идејама пожртвовања и поноса, није узимао у опхођењу свечано држање. Он је увек био млад, весео, скоро ђаволаст, наиван до обожавања. Навикнута изодавна на издвојеност, штедњу, одсуство и најобичнијих уживања, она није чак ни опажала оскудицу коју је подносила, и није желела друге радости до да види успех свог брата. Била је срећна.

Врло се узнемири, дакле, једног дана опазивши да јој срећи нешто недостаје. Шта је то билог7 Она никако није знала; али од једном осети збуњујућу и заповедничку потребу за тим. Изненадило је што сања не знајући о чему. Прсти су јој застајали усред веза, где су очи упорно остајале упрте, гледајући само празнину, док се не замуте — као кад човек дуго гледа у ватру. Долазиле јој непознате чежње, дрхтавице које би ненадно целим телом прострујале и допрле тако, као голицање, до косе на потиљку, где јој се тада чинило да осећа неки топал дах. Једном, свирајући на клавиру неки Бахов комад који је знала напамет, и који ју је свагда давао чисто музикалне утиске, она поче благо да плаче. Други

пут, читајући молитву, учинило јој се да се Христос осмехује, и она осети потајни пољуб на уснама. Маркиза и њено мало друштво лако опазише про-

мену коју Маргерита није ни покушавала да прикрије.